Kaleb Vitman je tog jutra opet kasnio. Ranac mu je poskakivao dok je trčao kroz parking supermarketa, pokušavajući da skrati put kako ne bi dobio još jedan izostanak. Učiteljica mu je već zapretila: još jedno kašnjenje i zvaće roditelje.
I onda se zaustavio. Na parkingu, na suncu koje je pržilo asfalt, stajao je automobil. Iza zatvorenih prozora, u sedištu, sedela je beba. Lice joj je bilo crveno, znoj joj je kapao niz obraze, a plač se jedva čuo kroz staklo.
Kalebovo srce počelo je da lupa. Potrčao je do auta, povukao za kvake, ali sve je bilo zaključano. Pokušao je da probudi pažnju bilo koga, ali parking je bio prazan. Beba je sve slabije plakala, a panika mu je obuzela telo.
Mogao je da otrči do škole i potraži pomoć – ali šta ako beba ne doživi da se vrati?U tom trenutku je ugledao kamen pored ivičnjaka. Ruke su mu se tresle dok ga je podizao. „Izvini zbog ovoga,“ promrmljao je i svom snagom bacio kamen u prozor. Staklo je samo napuklo. Pokušao je ponovo. Treći put je puklo i razletelo se u komadiće.
Popeo se u auto, otkopčao kaiševe i izvukao bebu. Njena koža bila je vruća i lepljiva, ali disala je. Kaleb ju je privio uz sebe i tiho šapnuo: „U redu je. Spaseni smo.“Tada se začuo urlik sa druge strane parkinga. „Hej! Šta radiš s mojim autom?!“Kaleb se ukočio, držeći bebu u naručju.
Prema njemu je trčao krupan čovek u uniformi supermarketa. Njegovo lice bilo je bledo kad je video bebu u Kalebovim rukama i razbijen prozor. „Bože moj!“ viknuo je i brzo uzeo dete iz Kalebovog naručja.
„Zvao sam policiju!“ povikao je prodavac koji je izašao iz radnje. Kaleb je stajao drhteći, ne znajući da li će ga sada odvesti zbog toga što je razbio auto.Nekoliko minuta kasnije, stigla je patrola i kola hitne pomoći. Doktori su proverili bebu i odmah je rashladili mokrim peškirima. „Još malo i bilo bi kasno,“ rekao je jedan od bolničara.
Policajac je pogledao Kaleba. „Ti si razbio prozor?“Kaleb je klimnuo glavom, oči su mu bile pune suza. „Nisam hteo da pravim štetu. Samo… samo nisam mogao da ga ostavim unutra.“
Policajac je spustio ruku na njegovo rame i rekao: „Mali, ti si heroj. Uradio si pravu stvar.“U tom trenutku, na parking je stigla mlada žena, očajna i uplakana. „Moj sin! Gde je moj sin?!“
Kad je ugledala bebu u rukama bolničara, potrčala je i zagrlila ga, jecajući. Kad su joj rekli šta se dogodilo, pala je na kolena pred Kalebom. „Hvala ti! Hvala što si ga spasao!“Ali Kaleb je znao da i dalje kasni u školu. Kada je konačno stigao, učiteljica ga je dočekala s prekornim pogledom. „Kalebe, opet kasniš!“
Pre nego što je stigao da se opravda, u učionicu su ušli policajac i majka bebe. Svi su ućutali. Policajac je rekao: „Došli smo da vam kažemo da vaš učenik danas nije samo zakasnio – on je spasao život jednoj bebi.“
Učionica je eksplodirala od aplauza. Kaleb je pocrveneo, ali se nasmejao prvi put tog dana. Učiteljica je prišla, zagrlila ga i rekla: „Ovo je jedino kašnjenje na koje sam ponosna.“
Nekoliko dana kasnije, lokalne novine objavile su priču o hrabrom dečaku. Gradonačelnik mu je uručio medalju za građansku hrabrost. Kaleb je stajao na bini, držeći je u rukama, i pomislio: Dobio sam ukor od učiteljice i razbio auto – ali spasao sam život. Vredi.
Njegovi roditelji su ga zagrlili. „Ponosni smo na tebe,“ rekli su. Kaleb je znao da će ga tog dana svi u školi zapamtiti – ne kao dečaka koji stalno kasni, već kao onoga koji je imao hrabrosti da reaguje.
Leave a Reply